Broj­na pu­bli­ka oku­pi­la se u be­o­grad­skoj knji­ža­ri „Del­fi”, U SKC-u, na pr­vu be­o­grad­sku pro­mo­ci­ju knji­ge po­zna­tog srp­skog glum­ca La­za­ra Ri­stov­skog „Jed­no­stav­ne pri­če”, ko­ju je iz­da­la „La­gu­na”. O knji­zi su go­vo­ri­li dra­ma­turg i pi­sac Bo­žo Ko­pri­vi­ca, knji­žev­nik Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić i pi­sac, no­vi­nar i pank mu­zi­čar Bran­ko Ro­sić.
- Ri­stov­ski je na­pi­sao pri­če ko­jih se ne bi po­sti­dio ni­je­dan pro­sla­vlje­ni srp­ski pro­za­i­sta, oci­je­nio je Bo­žo Ko­pri­vi­ca.
I umje­sto kla­sič­nog go­vo­ra pro­či­tao je pje­smu „Ode mo­ja du­ša”, jer mu se uči­ni­lo, ka­ko je ka­zao, da je to naj­bo­lji „kon­cen­trat” ono­ga što sa­dr­že pri­če La­za­ra Ri­stov­skog. Ko­pri­vi­ca je po­seb­no iz­dvo­jio pri­ču „Ro­đen­dan” za ko­ju je ka­zao da bi pot­pu­no odvo­je­na, sa­ma za se­be, „za­slu­ži­la „An­dri­će­vu na­gra­du za pri­ču go­di­ne”.
Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić je ka­zao da je Ri­stov­ski po­ka­zao maj­stor­stvo dok je pi­sao na uz­bu­dljiv i za­ni­mljiv na­čin o obič­nim, ma­lim lju­di­ma po­put An­to­na Če­ho­va. Ka­ko je za­pa­zio ve­li­ki pje­snik za dje­cu, „Ri­stov­ski i ne­svje­sno uno­si u svo­je pri­če ma­le ese­je na raz­ne te­me, a naj­vi­še ga je iz­ne­na­di­lo raz­mi­šlja­nje o mi­ri­su, jer je uvje­ren da o to­me ni­ko ra­ni­je ni­je na­pi­sao esej. On je du­ho­vi­to is­ta­kao da je si­gu­ran da je Ri­stov­ski do­bro sa­vla­dao ča­so­ve na dram­skoj aka­de­mi­ji, jer „uspje­šno sa­vla­dao sve ele­men­te do­bre dra­ma­tur­gi­je, pa su mu sve pri­če dra­ma­tur­ški sa­vr­še­ne”.
- Iako imam pred­ra­su­de pre­ma sve­stra­nim lju­di­ma, po­sli­je in­ter­vjua sa re­ži­se­rom, pro­du­cen­tom, glum­cem i pi­scem La­za­rom Ri­stov­skim, ko­ji je vi­še ne­go sve­stra­na oso­ba, mo­rao sam da pri­znam da to sa njim ni­je slu­čaj. Po­sle či­ta­nja pr­ve dvi­je pri­če, sma­tra da zbir­ka ula­zi u fu­ri­o­zan ri­tam, ve­o­ma do­bar je­zik i iz­nad sve­ga rad­nju ko­ji­ma su opi­sa­ni po­šast pri­va­ti­za­ci­je u ma­lom voj­vo­đan­skom se­lu, ubi­ca i si­lo­va­telj ta­ko­đe iz ma­log mje­sta, obič­ne kom­ši­je kao re­ci­di­vi so­ci­ja­li­stič­kog ma­log čo­vje­ka iz­gu­blje­nog u sa­da­šnjo­sti, a i no­vi ju­na­ci – bo­ga­ta­ši, vla­sni­ci fa­bri­ka za pro­iz­vod­nju far­mer­ki – ka­zao je Ri­stić.
Pri­mje­tiv­ši da upra­vo iz­la­zi tre­će iz­da­nje ove knji­ge ko­ja se po­ja­vi­la pri­je ma­nje od mje­sec da­na vo­di­telj­ka pro­mo­ci­je Va­nja Ga­vrov­ski je pi­ta­la auto­ra da li je oče­ki­vao ta­kav uspjeh. Ri­stov­ski je pri­znao da uop­šte ni­je raz­mi­šljao o uspje­hu knji­ge, jer nje­ga za­ni­ma sa­mo pro­ces stva­ra­nja bez ob­zi­ra ko­jom se gra­nom umjet­no­sti ba­vi. Pi­sao je pri­če ka­kve bi kao či­ta­lac sam vo­lio da či­ta i na­mje­ra­va da ta­ko i na­sta­vi, is­ta­kao je po­zna­ti dram­ski umjet­nik.S.Ć.


Ne­u­mor­ni pre­ga­lac

Ri­stov­ski, ko­ji je ob­ja­vio i dva krat­ka ro­ma­na „Be­lo ode­lo” i „Ka­ko sam do­bio Oska­ra”, sve­stra­nost kao glu­mac do­ka­zao je igra­ju­ći u 4.000 po­zo­ri­šnih pred­sta­va, glu­me­ći u 73 fil­ma i TV se­ri­ja, a igrao je i u ho­li­vud­skim pro­duk­ci­ja­ma. Pro­du­ci­rao je i re­ži­rao 15 fil­mo­va osva­ja­ju­ći na­gra­de i na evrop­skim fe­sti­va­li­ma